Zdravo,

Pre par dana sam objavio post na Linkedinu koji je privukao dosta pažnje. U pitanju je bilo “provokativno” pitanje koje je bilo u formi mentalne vežbe. Evo šta sam pitao:

Bilo je zaista puno zanimljivih odgovora i jasno je da ne postoji univerzalan odgovor na ovo pitanje, u tome i jeste poenta mentalne vežbe. Evo par odgovora koji su zastupali jednu ili drugu stranu. 

Ali šta se krije iza ove vežbe? Šta jedan ili drugi odgovor govori o nama?

Pokazuje nam koji smo tip donosioca odluka.

Psiholozi razlikuju dve vrste donosioca odluka:

* Maksimizatori: Ljudi koji žele apsolutno najbolju opciju.

* Satisfajzeri: Ljudi koji žele "dovoljno dobru" opciju.

Ideja je da način na koji donosimo odluke u velikoj meri zavisi od toga gde se nalazimo na spektru između ekstremnog Maksimizatora i ekstremnog Satisfajzera.

Većina nas se nalazi negde između ove dve krajnosti, mada sa jasnom pristrasnošću prema jednom kraju.

I da se razumemo, nije jedna bolja od druge iako “satisfajzer” i “dovoljno dobro” u modernom gaziteljskom društvu zvuči nekako gubitnički.

U studiji iz 2006. godine, istraživači su pratili 548 studenata završne godine i otkrili da su Maksimizatori dobili bolje poslove sa višim platama, ali su bili manje zadovoljni svojim poslovima nego Satisfajzeri.

Stalna potraga za najboljom mogućom opcijom može dovesti do boljih ishoda, ali i do veće nesreće pojedinca.

Ako vam se dopada ovo što čitate, ostavite email i ne propustite narednu epizodu.

Jedan od istraživača, dr Bari Švarc, napominje: "Maksimizator se kaje jer ne može da ispita svaku opciju i u nekom trenutku je morao jednostavno da izabere nešto... Maksimizatori donose dobre odluke, ali se osećaju loše zbog njih. Satisfajzeri donose dobre odluke i osećaju se dobro zbog njih."

Čitajući Biografiju Elona Maska i raznih drugih ekstremno uspešnih ljudi primećujem da su oni uglavnom Maksimizatori. Što je donekle i jasno, nije moguće poslati ljude na Mars i napraviti revoluciju u auto industriji bez da si ekstremni maksimizator. Takođe, ono što se između redova u tim biografijama može pročitati je da uglavnom ti ljudi nisu srećni. 

Posmatrajući i analizirajući ljude oko sebe primetio sam da većina spada u satisfajzere. To govori i broj komentara na Linkedin postu koji su bili na strani dovoljno dobrog. 

I mislim da je to u redu, da i treba tako. Bliži sam tome da velika većina treba da optimizuje život ka maksimizaciji sreće, ne ka maksimizaciji rezultata. Samo što takođe mislim da kako su ekstremni maksimajzeri nesrećni da su tako nesrećni i esktremni satisfajzeri.

Taj grafikon bi mogao da izgleda ovako nekako.

Kada večito ideš linijom manjeg otpora živiš život ispod linije svog potencijala i to vodi ka nezadovoljstvu i nesreći.

Pošto je ovo moj dnevnik, i primarno služi meni kao mesto za učenje i introspekciju, zapitao sam se gde sam ja na ovoj skali i zaključio sam da sam bliži satisfajzeru nego maksimajzeru.

Onda sam pitao bliske ljude šta oni misle i gle čuda rekli su da sam više maksimajzer nego satisfajzer. 

Prvo sam bio zbunjen kako postoji tolika razlika između mog mišljenja o meni i njihovog mišljenja o meni, a onda sam shvatio da je karakteristika maksimajzera da misle da ono što rade nije dovoljno dobro i da uvek može bolje. 

Tako da, ko hoće da radi na sebi tu uvek ima posla :D

Hvala vam na čitanju i razmislite vi u koju kategoriju spadate i kako to utiče na vašu sreću i ispunjenost. Ako imate potrebu podelite to razmišljanje u komentarima ili u odgovoru na ovaj email.